...sastavljen dne.30.srpnja 1942. u Priedoru po sudbeno-liečničkom povjerenstvu za izpitivanje četničko-komunističkih zločina na području Velike župe Sana i Luka o preslušanju Alije Jahića,kao svjedoka. 

Prisutni:predsjednik Matija Kovačić,savjetnik Ministarstva vanjskih poslova,iz Zagreba,član povjerenstva dr.Maksimilian Stepinac,viećnik Sudbenog stola,iz Zagreba,perovođa Dragan Katičić,iz Zagreba.

U zgradu kotarske oblasti u Priedoru pristupa pozvan Alija Jahić,23.god.,stolar iz Priedora,muslimanske vjere,pismen,otac Hasan,majka Emka,koji propisno opomenut na izkaz istine i svetost prisege,kao i na posljedice krive prisege,izjavljuje:

"Mene su uhapsili treći dan u mojoj kući.Odveli su me u zatvor.Tu sam bio dva dana,pa su me odveli na preslušavanje u kotarsku oblast.Preslušala me je partizanka Mira Cikota,neki Karabegović iz Banje Luke i partizanski vođa Šoša.Oni su me smatrali ustaškim izvidnikom,jer sam imao ustašku kapu na glavi.U zatvoru su me mučili na taj način,da su me najprije svezali.Tada sam potrbuške morao leći i dići noge,koje su svezali vojničkim remenom i onda me tukli.Zatim su me tako izmučenog ostavili na sred sobe.Onda su me opet mlatili po leđima.Psovali su mi ustašku majku.Pitali su me među ostalim i za tajnu radio-postaju.Na preslušavanje su me vodili 4 ili 5 puta.

Tri dana prije nego je došla vojska i protjerala partizane,odveli su nas u noći oko 12.sati u kotarsku oblast na preslušavanje.Nisu nas međutim vodili na preslušavanje,nego su nas odatle odveli na strieljanje.Rekli su nam da idemo u Kozarac.Na putu u Kozarac,kada smo bili blizu Pašinca,rekao je zapovjednik zatvora Pero Kovrlija:"Legijo stoj!" Mi smo stali.Tada je Kovrlija rekao:Ne možemo u Kozarac,jer ćemo zabasati,nego ovamo putem."Okrenuli smo se prema Pašincu.Mi smo tada imali osjećaj,da će se s nama nešto strašno odigrati.Ciela naša grupa,koju su vodili na strieljanje,brojila je 22.mužkarca i 2.ženske.Ne sjećam se imena svih,ali znam da su među nama bili među ostalim:Ibrahim Murić,Esad Selimbegović,Ahmed Gugić,Olga LJubičić i Julija Pavlešić.Kad su nas dotjerali uz brdo kod Pašinca,Kovrlija je rekao:"Legijo stoj!" Mi smo tu stali.Tada je Kovrlija rekao:"Drugovi partizani,uzmite svaki po jednog,ali pazite da si koji ne razbije nos".Tako su nas odveli na mjesto strieljanja.Svi smo bili svezani i tako svezani morali sjesti na ledinu,koja se nalazila u šikari.Tu je bilo više seljaka i nekoliko pravoslavnih seljakinja,odnosno više snaša,nego mužkaraca.Tada je Pero rekao ovima:"Kopat ćete ovdje i ovdje":Kada su grobovi bili izkopani,koje su kopali mužkarci i žene,rekao je partizan Pero:"Onaj koji je slabijih živaca,neka se javi prvi!"(tj.za strieljanje).Prije toga su srbske žene udarale po nama batinama psujući nam hrvatske majke i otčeve.

Prije toga su Srbkinje skinule odiela i košulje sa svih nas tako,da smo ostali samo u gaćama,a neke su skinule i sasvim:Na poziv Pere javio se prvi Ivan Knežević.Onda se javio drugi iza njega,kome ne znam imena,a treći Johan Gutler,kome je Pero rekao već prije:"Tebe ću ubiti ja!"Mi ostali smo sjedili u polukrugu.Oko nas je bilo 18.naoružanih partizana i oko 15 srbskih seljaka.Oni su se otimali,da i oni ubiju po kojega od nas.Olgu i Julu tukle su dvie srbkinje i rugajući se njima pitale:"Gdje su vam ustaše,majku vam hrvatsku!"Te dvije srbkinje uzele su sebi njihove haljine.Poslije Gutlera strieljali su redom sve.Na kraju smo ostali Esad Selimbegović i ja.Ja sam zamolio partizana Peru da mi dopusti da pošaljem kući jednu sliku,na koju ću napisati nešto.On mi je to dopustio i ja sam napisao nekoliko rieči.Esad Selimbegović je molio,da mu dopusti da odpjeva die pjesme i to "Bosno moja" i "Zeleni se pod Travnikom meraja",što mu je dopušteno,a partizan Pero je još tražio da otpjeva "Moj živote gorak li si".Esad je na to reako "Meni život nije gorak,za jednog Hrvata Hrvatska neće propasti!".Tako slično je rekla i Olga Ljubičić.Kako su kojeg ustrielili,tako su ga bacili u jamu.Kad je došao red na mene,ja sam se dosjetio i rekao:Ako mi poklonite život,reći ću vam gjde se nalazi tajna radio-postaja".Zato me nisu odmah strieljali,ali mi je Pero rekao:"Dajem ti častnu rieč,da ćeš ostati na životu,ali ako se ne nađe,mi ćemo te peći i nadopeći".Ja sam rekao:"Radite onda sa mnom što hoćete".Jedan drugi partizan je rekao:"Ako se ne nađe radio -postaja,ne ćemo te peći,nego ću ti ja izkopati oči i odrezati nos i sve drugo."Tako sam se spasio strieljanja.Vidio sam kako su nakon toga podielili seljacia odiela i rubeninu postrieljanih.Moram reći još to,da su jednoga od naših ubili tako,da mu je jedan nakon što nije bio usmrćen hitcem iz puške,tupim nožem(škljocom)polako rezao i prerezao grkljan.U Olgu Ljubičić i Juliju Pavlešić su pucali dva puta. Mene su bodili ujutro kod Ade Rešića,kod tzv. Điđin vira radi tajne radio-postaje.Ona dakako nije nađena,pa su me oko 10 sati u jutro odveli u zatvor.Oni su i dalje tragali za radio-postajom.U Crnoj dolini našli su nekakav komad,koji im je naličio na komad od radio-postaje,pa su mi rekli kod novog preslušavanja,kad su me opet tukli,da ću opet ići s njima u 1.sat,a ako se tada ne nađe radio-postaja,da će me ubiti.Na sreću je ujutro kružio nad Priedorom jedan zrakoplov,pa su se oni prepali i nisu znali,što da rade.Ja sam tada bio u zatvoru.Pola sata kasnije došla je pred zatvor gđa Tupek i počela sjekirom razvaljivati vrata.Mi smo pitali:"Što je?",a ona je vikala."Ne bojte se,braćo,ušli su njemački tenkovi u Priedor."

Nas je u zatvoru bilo 48.Da nisu došli njemački tankovi,bili bi svi postrieljani.Kad smo izlazili van,pokušao nas je zaustaviti agent srbin Mihajlo Savanović,no mi smo izašli napolje.Ja sam izjurio onako svezan na slobodu i upravo u taj čas stigao je jedan tank pred zatvor.

Niemci su nam skinuli lance i tako je prestala naša patnja.

Ovo su moje rieči,koje potvrđujem svojim potpisom. Alija Jahić,v.r.

Članovi povjernstva:Matija Kovačić,v.r.;Dr.Maksimilian Stepinac,v.r.;Dragan Katičić,v.r.