Izdajnik je u nacionalno-političkom pogledu,svaki onaj,tko se odriče životnog puta svog naroda,njegove duhovne baštine,nagomilane tradicijom,i njegove borbe za obstanak i napredak.Taj "životni put jednog naroda" u stvari je put njegova poslanja na zemlji i medju ostalim narodima.

Ne kažemo,kako je pitanje izdajnika izključivo naš hrvatski problem.Ima po svem svietu,u svim narodima i državama ljudi,koji su od te vrste,da im lojalnost naprosto ne leži u krvi.Bit će njihova pojava dielom svakako i na bioložkoj osnovi:radi se nesumnjivo i o baštinjenim sklonostima,koje onda pod utjecajem slaba ili nikakva odgoja ne samo da u kasnijem životu osobe nijesu izčezle,nego su još ojačale i razmnožile se.

U svakom slučaju:izdajnici postoje.Svuda,pa i tu kod nas u Hrvatskoj.Nijesu možda uviek ni sretni što su takvi-ali takvi su.Bili bi,možda,poneki izmedju njih zadovoljniji,kad se sve,što je rodoljubno i pošteno,ne bi s prezirom od njih odvraćalo,no u dnu duše misle,kako su ipak "bolji dio odabrali",kako su pošli izpravnijim putem.

Tako jedni.No ima i drugih,gorih.To su oni agresivni,prkosni u kojima motiv izdaje nije bila slabost,nego zloba.Otrovna biljka izdajstva nikla je u takvih na truležu njihove duše.I kao svaki istinski zao čovjek,oni nijesu zadovoljni svojim vlastitim priestupom,nego traže,kako bi na nj naveli i druge iz svoje okoline.

Izdajnik je u nacionalno-političkom pogledu,svaki onaj,tko se odriče životnog puta svog naroda,njegove duhovne baštine,nagomilane tradicijom,i njegove borbe za obstanak i napredak.Taj "životni put jednog naroda" u stvari je put njegova poslanja na zemlji i medju ostalim narodima.Odvieka je to poslanje:dieli se odozgo i,baš zato jer je poslanje,nosi kao imanentnu značajku nepromienjivost.Ako ga ipak ovaj ili onaj narod,ili netko "u ime naroda" nastoji promieniti,biva to samo na njeovu štetu i kao preduvjet narodne konačne propasti.

Tradicija opet gomila duševno blago,koje je proizvod stvaralačkog genija pojedinog naroda na kulturnom,političkom i vjersko-moralnom području,i po čemu taj narod dobiva svoju fizionomiju i postupno izgradjuje svoju osobnost.Na taj način tradicija nije samo miraz,kojim starija pokoljenja obogaćuju mladja,nego i zakonik,što uredjuje sav unutarnji život naroda koji se prema tome mora strogo poštivati.

Iz svega je ovoga vidljivo,kako odricanje ideala,stvarnosti i zadataka svog naroda nije malenkost.Izdajnik se svega toga odriče.Ne uviek riečima,ali već time,ako ma i u najmanjoj mjeri uzkraćuje pomoć stvari svoga naroda,a pomaže tudju-makar samo svojom pasivnošću.To je tek prvi stupanj,no može sve to izrasti do formalnog prielaza na onu stranu barikade.

Gori su oni izdajnici,koji su to u punom smislu,a još su medju nama.U njihovom značaju ima jedna zla crta više:oni su podli.Doista je sama podlost rovariti u jednoj sredini koju više ne priznajemo svojom,a ipak nemamo toliko hrabrosti ni muževne odlučnosti protiv sredine stupiti u otvoren sukob.

Takvima ovih nekoliko rieči o kruhu izdane zemlje.O hrvatskom kruhu,koji je od zrna do kruha naš,jer ga je sijala žuljevita ruka hrvatskog seljaka,jer je klijao u našim brazdama i zorio na našim žitnim poljima.To zrno blagoslov je dobrog Neba i tajanstveni dar zemlje,one zemlje,koje se izdajnici svojim ponašanjem i djelovanjem odriču,koju su zborom i tvorom i z d a l i.

Jesu li ikada pomislili,kako jedu kruh izdane zemlje-jer gdje god se oni nalazili,svuda ih Hrvatska hrani,ista ona Hrvatska koju su izdali samo zato jer je Hrvatska.Žele da ona to više ne bude,neka dodje bilo tko(samo neka je tudjinac),pa da joj izbrišu ime i dotle je bičuju knutom,dok ne brizne krv,svježa rumena krv iz njezinih brazda.

To žele-ili ako možda ne žele,što onda traže kod tudjih ideologija i pod zaštitom tudje politike?Zar može itko voljeti ovu zemlju,osim onoga,koji je svojom zove,jer su tu tri oltara njegova nacionalnog svetišta:zibka,ognjište i grob?Neće nam uistinu nitko čuvati Hrvatsku,osim Boga i Hrvata!

Mogu li naši izdajnici pojmiti tu veliku iztinu?Ili će se nastaviti kupiti oko tudjih barjaka i ljudi i jurišati na rodjenu zemlju?No začudo se ne stide jesti kruh te izdane zemlje.Koliko u njima zla mora biti kad mogu mirno primati svoj svakodnevni zalogaj kruha,za koji nijesu ni orali ni kopali,ni sijali ni želi,ni trpjeli ni borili se?

Izdajnici su takvi.Oni su ljudi bez ponosa,jer su za trideset srebrnika(ili manje) izdali zemlju,koja ih je rodila,a ipak svakoga dana i u bilo kojem obliku primaju i jedu kruh te iste izdane zemlje.Zato treba biti izabran i nositi najnečastniji od svih naslova-ramotni naslov izdajnika!